Stripoteka 900

Uz jubilarni broj Stripoteke

PUT DUG 900 KORAKA


Kada se pre devetnaest godina (1969) pojavio u prodaji prvi broj edicije „Stripoteka“ sa „Umpah Pahom“ Uderza i Gošinija, ljubitelji stripa nisu mogli ni da pretpostave da im se u rukama nalazi primerak jednog od najznačajnijih izdanja u istoriji jugoslovenskog stripa, koje će tokom narednih godina postati temeljni obrazac za uspostavljanje novih kriterijuma vrednovanja dela iz oblasti devete umetnosti. Rađanje „Stripoteke“, međutim, nije bilo plod slučajnosti, niti se njena pojava može smatrati samo prirodnim nastavkom matične revije „Panorama“, nesumnjivo veoma značajnim prethodnikom novog strip – izdanja. Koristeći iskustvo stečeno u višegodišnjem izdavanju „Crtanih romana“ i „Panorame“, novosadski „Forum“ sasvim pravilno uočava predznake agonije objavljivanja stripova u nastavcima i sve većeg interesovanja čitalaca za kompletne storije, bez obzira da li su u pitanju serijali sa epizodama različitog obima ili zaokružena dela u jednoj priči. Nosioci klasičnog i decenijama dominirajućeg načina izdavanja stripova u nastavcima „Politikin zabavnik“, „Plavi vijesnik“ i „Kekec“ nalazili su se u ozbiljnoj krizi, dok su se sa problemima gubljenja čitalačke publike suočavali i ostali listovi, postepeno nestajući sa tržišta i ustupajući svoje mesto izdanjima novog koncepta.
Razumljivo, objavljivanje kompletnih storija samo po sebi ne bi bilo dovoljno za preuzimanje primata na jugoslovenskoj strip – sceni, tim pre što je pomenuta praksa već ušla u primenu sa pojavom edicija „Crtani romani“, „Nikad robom“, Biblioteka lale“, „Super strip biblioteka“, „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“. Za ozbiljniji prodor u kvalitetnom smislu bili su neophodni neki drugi elementi, sadržani u četiri osnovne oblasti koje determinišu vrednost jednog izdanja.
a)      Koncepcija
Poput svake druge edicije i „Stripoteka“ je tokom višegodišnjeg izlaženja postepeno gradila svoju koncepciju, ali su neke osnovne orijentacije prisutne već nakon tri godine njenog postojanja. Oslanjajući se na proverene strip – junake iz svog prethodnika „Panorame“, „Stripoteka“ je u početku bila orijentisana pre svega na objavljivanje humorističkih stripova, najčešće Taličnog Toma, a kasnije i Asteriksa. Bilo je jasno, međutim, da će se tako veoma brzo dostići produkcija sclavnih francusko – belgijskih autora, pa je uvođenje novih junaka postala neminovnost. I upravo u ovom periodu „Stripoteka“ stiče jedno od svojih osnovnih obeležja sadržanog u permanentnom objavljivanju vrhunskih dela savremenih autora takozvane „Francusko – belgijske škole“. Ovakvu orijentaciju „Stripoteka“ praktično neće nikada napuštati, već je samo korigovati u meri u kojoj je to zahtevao razvoj stripa u Francuskoj i Belgiji.
Započinjanjem objavljivanja „Princa Valijanta“, „Ripa Kirbija“, „Flaša Gordona“, „Bena Bolta“, a kasnije i „Stiva Kenjona“ i „Džonija Hazarda“, „Stripoteka“ će uspšeno pomiriti klasičan i moderan pristup u kreiranju stripa, proširujući time informaciju za čitaoca i omogučavajući mu ravnopravan uvid u radove vrhunskih američkih autora iz predratnog i posleratnog perioda, kao i stvaralaštvo novog talasa u Francuskoj i Belgiji. Uz skormniji obim, čitalačkoj publici su prezentirani i najbolji radovi novijih engleskih, italijanskih, australijskih i južnoameričkih autora, dok se poslednjih godina lako može uočiti značajnije prisustvo ostvarenjapoteklih sa španskog tla.
Tokom dugog niza godina „Stripoteci“ se opravdano moglo prigovoriti da zapostavlja domaći strip, koji je samo povremeno gostovao na njenim stranicama. U poslednje dve godine, međutim, radovi domaćih autora redovno se objavljivaju paralelno sa delima inostranog porekla, čime je omogućeno neminovno poređenje i kvalitetno ocenjivanje pravih vrednosti jugoslovenoskog stripa.
Uvođenjem tekstupalnih priloga (studije, analitički tekstovi, informativni napisi, intervjui, kritike i drugo) „Stripoteka“ je praktično zaokružila koncepciju jedne univerzalne strip revije što je, uz permanentno objavljivanje kompletnih opusa pojedinih strip – junaka, svrstava u red izdanja sa nesumnjivim enciklopedijskim pretenzijama.
b)      Izbor stripova
Opredjeljući se koncepcijski na objavljivanje kompletnih opusa pojednih strip – junaka, zatim na širu prezentaciju radova najpoznatijih autora, iz istovremeno predstavljanje storija ili serijala novih stvaralaca, uredništvo „Stripoteke“ primorano je na temeljo izučavanje istorije svetskog stripa i studiozno praćenje svih značajnijih zbivanja na polju devete umetnosti. Rezultat takvog pristupa ogleda se pre svega u neoubičajenom velikom broju objavljanih likova, ali isto tako i u prezentaciji gotovo svih značajnijih autora u svetskim razmerama.
Od kompletnih opusa koje je „Stripoteka“ hronološki objavljivala (ili to još uvek čini) vredno je istači „Princa Valijanta“ Herolda Fostera, „Stiva Kenjona“ Milotna Kanifa, „Džonija Hazarda“ Frenka Robinsa, „Ripa Kirbija“ Aleksa Rejmonda, „Poručnika Bluberija“ Žiroa i Šarlijea, „Bernarda Prinsa“ i „Komanču“ Hermana i Grega, „Bruna Brazila“ Vilijema Vansa, „Kosmičke putnike“ Žilona i Foresta, „Valerijana“ Merzijera, itd.
Izuzetnu popularnost, zahvaljujući pre svega objavljivanju u „Stripoteci“, stekli su „Asteriks“ Uderza i Gošinija, „Talični Tom“ Morisa i Gošinija, „Gaston“ Frankena, „Hogar“ Dika Brauna, „Modesti Blejz“ Džima Holdaveja, „Džems Bond“ Horaka, „Tarzan“ Rasa Maninga, „Džef Hok“ Sidnija Džordana, „Konan“ Džona Bjuseme, „Najamnik“ Vinsenta Segreljesa i mnogi drugi. Pojedni autori predstavljeni su sa većim brojem različitih radova: Herman Hupen, Džim Holdavej, Hugo Prat, Ričard Korben, Hoze Ortis; dok su iz neopravdanog zaobrava izvučeni na svetlo dana i takvi majstori kao što su Vil Ajzner i Ben Hogart.
Od domaćih autora objavljen je izuzetno značajan serijala „Vam“ Igora Kordeja, dok su još uvek aktuelni „Maču Piču“ Radovana Dvelića i „Balkan Ekspres“ Branislava Kerca i Branka Plavšića. Veći broj kvalitetnih radova objavili su i Željko Pahek, Branislav Milošević – Gera, Dejan Nenadov, Petar Meseldžija, Radić Mijatović, Dušan Vukojev, Đorđe Milović i Dragan Savić.
c)      Način prezentacije
Hronologija u objavljivanju strip – epizoda, veoma važan pčrincip za razumljivost samog stripa, kao i za pravilno sagledavanje razvojnog puta jednog autora, predstavlja jednu od osnovnih odlika „Stripoteke“. Odsupajući od ovog pravila samo kod serijala čije storije predstavljaju potpuno zasebnu celinu ili u slučajevima kada na to utiču uslovi obezbeđivanja autorskih prava, „Stripoteka“ je tokom dugogodišnjeg izlaženja postala sinonim za hronološko praćenje najpoznatijih serijala, po čemu se suštinski i razlikuje od većine drugih strip – izdanja.
Jedna od značajnijih novina, na kojoj „Stripoteka“ uporno insistira gotovo od samog početka, bila je navođenje imena autora i agencijskog porekla stripova. U prethodnom periodu izdavači su retko objavljivali ovakve podatke, a poznato je da su sa stripova brisani čak i potpisi autora i datumi objavljivanja pojedinih nastavaka. Zahvaljujući praksi koju je uvela „Stripoteka“, mnogi čitaoci su po prvi put saznali za imena autora, čije su junake već godinama pratili na stranicama domaćih strip – izdanja.
Za razliku od formata 210 x 290 cm, koji se pokazao kao najprikladniji za objavljivanje strip – tabloida i sranica formiranih od četiri trake stripa, obim „Stripoteke“ je u nekoliko navrata menjan. U jednom periodu dostizao je čak 72 stranice, ali je najčešće korišten obim od 68 strana. Pomenuti broj strana bio je najpogodniji za ostvarivanje već opisane koncepcije, u kojoj su značajnu ulogu igrali stripovi francusko – belgijskog porekla, čija se dužina kretala između 44 i 48 strana. Preostali dio strana bio je sasvim dovoljan za objavljivanje serijala kraćih nastavaka, kao i za odgovarajuće dopune koje su zaokruživale žanrovsku zastupljenost.
d)     Likovno – grafička oprema i kvalitet štampe
Uredništvo „Stripoteke“ je od samog početka poklanjalo izuzetnu pažnju vizuelnom izgledu novog izdanja. Likovna rešenja naslovnih strana menjana su u nekoliko navrata, sve dok se nije pronašla forma koja pruža optimalne mogućnosti. U početnom periodu za naslovne strane najčešće su korišćeni uvećani crteži iz samog stripa, dok je u kasnijoj fazi povećano učešće motiva sa orginalnih albuma ili ilustracija poteklih iz pera poznatnih svetskih autora. U najvećem broju slučajeva prikazan je motiv iz takozvanog „nosećeg“ stripa, ali se privremeno pribegavalo  i drugačijim rešenjima, tako da naslovna ilustracija nije posebno ukazivala na sadržaj određenog broja „Stripoteke“.
Značajno poboljšanje vizuelnog izgleda „Stripoteke“ predstavljalo je uvođenje kolorisanog stripa. Budući da je za korice izdanja uvek korišćena fina premazana hartija, objavljivanje stripova u boji na preostale tri stranice donelo je novi kvalitet, izražen ne samo u likovnom pogledu već i na planu obogaćivanja sadržajne koncepcije „Stripoteke“.
Unutrašnje stranice izdanja rešavane su u skladu sa zahtevima samog stripa, kod kojeg je format veoma često varirao u zavisnosti od pristupa samog autora ili načina prezentovanja stripa prilikom premijernog objavljivanja u inostranim edicijama.
Uprkos činjenici da su, s izuzetkom kolornih strana, svi ostali stripovi štampani na običnom novinskom papiru, izdavač „Stripoteke“ se posebno trudio da uvek obezbedi kvalitetan otisak, smatrajući to osnovnim preduslovom za dobijanje pravog utiska o vrednostima jednog stripa. Zahvaljujući kvalitetnoj štampi, bilo je moguće otisnuti i znatan broj radova predviđenih za kolor – tehniku, koji bi u suprotnom morali da čekaju mnogo duže za premijerno objavljivanje u našoj zemlji.



Sa svojim 900. brojem „Stripoteka“ se svrstava u red najdugovečnijih strip – izdanja u svetu, a po svemu sudeći je bez premca mereno brojem objavljenih stranica stripa. Tokom izlaženja u gotovo dve decenije predstavila je jugoslovenskim čitaocima nekoliko stotina strip – junaka, blizu 2500 raznih epizoda  i približno toliko pojedinačnih tabli humorističkih stripova. Povremeno je zapadala u krize, nalazila se i u opasnosti da prestane s izlaženjem, ali je zahvaljujući vernoj čitalačkoj publici i istrajnosti redakcije uspešno prebrodila sva iskušenja i sada čvrsto korača ka, samo nazigled nedostižnoj cifri od 1000 brojeva. Uveren sam da ćemo zajednički dočekati taj veliki jubilej, s pravom ponosni na svoju istrajnost, strpljivost i vernost jednom izdanju, retko zabeležnim u istoriji svetskog stripa.

Slavko Draginčić

(Prilog povodom 900 brojeva Stripoteke objavljen 01.09.1987.godine u Stripoteci broj 900)